Vodič kroz Taru

Tara nije jedno mesto. To je dvadesetak zaselaka, turističkih centara i sela rasutih po visoravni između 900 i 1.200 metara. Svako ima svoj ritam — od hotelske živosti Kaluđerskih bara do tišine Rastišta, gde se i danas čuje samo zvono sa stada.

Kanjon Drine je ono zbog čega se na Taru dolazi prvi put, a vidikovci su mesta odakle se on najbolje vidi. Većina je uređena: staza, ograda, klupa, ponegde nadstrešnica. Do nekih se stiže kolima do samog ruba, do drugih se pešači sat vremena kroz bukovu šumu.

Drina opasuje Taru sa severa i zapada, a u nju se slivaju Rača, Derventa, Brusnica i najkraća reka u Srbiji. Između su dva veštačka jezera — Perućac i Zaovine — i desetine potoka koji su za milion godina usekli kanjone dublje od svega što se vidi u ostatku zemlje.

Na Tari su ljudi živeli pre sedam hiljada godina, a srednjovekovni stećci i manastir Rača svedoče o vremenu kada je ovaj kraj bio raskršće puteva između Bosne, Raške i Primorja. Ovde su i Šargan osmica, Drvengrad i Kremna — sve na sat vožnje od Kaluđerskih bara.

Nacionalni park Tara pokriva gotovo 250 km², a šuma zauzima oko 80 odsto površine. Tu raste Pančićeva omorika, četinar koji je preživeo ledeno doba, i živi najveća populacija mrkog medveda u Srbiji.